Svetlana Cenić za Inforadar
Postoji jedna zanimljiva zajednička nit na izborima koji su obeležili ovu godinu. Srbija, Mađarska, Izrael, sada i Amerika, svakako na svoj način, pokazuju da politička moć nije nasledno pravo , da birači nisu baš toliko zaboravni koliko političari misle i da čak ni najduže građeni politički sistemi ne moraju trajati večno. Osim, izgleda, u Bosni i Hercegovini, gde se politička večnost meri brojem mandata, uspeh političara time koliko je dugo uspeo da ostane na vlasti, bez obzira na rezultate.
Šta nama u BiH znače svi ti izbori? Mnogo više nego što se na prvi pogled čini. Ne zato što ćemo mi sutra početi da živimo bolje ako se promeni vlast u Vašingtonu, Budimpešti ili Beogradu, već zato što se menja politički ambijent u kojem BiH pokušava da pronađe svoje mesto. A to je, priznaćemo, već dovoljno komplikovano i bez dodatnih međunarodnih potresa.
Srbija je napravila politički preokret koji se donedavno činio gotovo nezamislivim. Studentska lista osvojila je više od 53 odsto glasova, dok je lista Aleksandra Vučića ostala na nešto manje od 39 odsto. Posle četrnaest godina političke dominacije Srpske napredne stranke, građani su pokazali da ni politička mašinerija, ni kontrola medijskog prostora, ni neprekidno proizvodnju neprijatelja ne mogu zauvek zameniti poverenje birača.
Posebno je zanimljivo što su promjene pokrenuli studenti, dakle generacija koju su mnogi političari već otpisali kao nezainteresovanu, razmaženu i politički neupotrebljivu. Ispostavilo se da mladi ipak umeju da prepoznaju razliku između države i stranke, institucija i partijskog štaba, javnog interesa i privatnog političkog interesa. Nije loše za generaciju kojoj se često zamera da previše vremena provodi na telefonima.
Za Bosnu i Hercegovinu ovo je važna poruka. Vučićev politički model imao je mnogo širi uticaj od granica Srbije, posebno u Republici Srpskoj. Njegov odlazak sa vlasti menja i regionalnu političku računicu. Ne znači automatski da će nestati uticaj Beograda na političke procese u RS, niti će se preko noći promeniti odnosi sa Banjalukom. Ali znači da će se promeniti sagovornici, prioriteti i način na koji se politička podrška daje i naplaćuje. A možda će se neko u Banjaluci prvi put ozbiljnije zapitati šta se dešava kada politički zaštitnik izgubi sopstvenu političku tvrđavu.
Mađarska je, takođe, pokazala da ni Viktor Orban nije politički neuništiv. Posle šest godina vlasti, njegov Fides izgubio je izbore, stranka Tisa Petra Mađara osvojila je dvotrećinsku većinu. Čovek koji je godinama bio i nspiracija nacionalističkim i suverenističkim pokretima, uključujući i jedan u našem regionu, odjednom je postao bivši premijer.
To je posebno važno za BiH jer je Orban godinama bio jedan od najglasnijih evropskih političkih saveznika Milorada Dodika. Njegova podrška nije bila samo diplomatska kurtoazija, već deo šire političke strategije koja je relativizovala evropske standarde, slabila zajedničku evropsku politiku i davala dodatni prostor političarima koji su evropske integracije prihvatali uglavnom kao izvor novca, a ne kao skup obaveza.
Naravno, ne treba očekivati da će nova mađarska vlast rešavati naše probleme. Mađari su glasali za svoju zemlju, a ne za Bosnu i Hercegovinu. Ali odlazak Orbana znači da će pojedini političari u regionu ostati bez važnog evropskog pokrovitelja. A to je već promena koju ne treba potcenjivati.
Izrael je drugačija priča. Izbori nisu doneli jasnog pobednika, a Benjamin Netanjahu i njegov politički blok ostali su bez parlamentarne većine. Ni opozicioni blok nema dovoljno mandata, dok su arapske stranke osvojile istorijski značajan broj mesta. Dakle, zemlja koja se godinama suočava sa ratovima, dubokim društvenim podelama i ozbiljnom krizom poverenja ponovo je dobila političku neizvesnost.
Izraelski primer pokazuje da izbori ne moraju uvek doneti promenu vlasti da bi promenili političku stvarnost. Ponekad je dovoljno da dosadašnja vlast izgubi mogućnost da sama odlučuje. Netanjahu možda još nije politički završio, ali više ne može računati na većinu. A to je ozbiljna razlika između političkog opstanka i političke moći.
I onda Amerika . Izbori za Kongres doneli su demokratsku kontrolu nad oba doma, što predstavlja ozbiljan udarac Donaldu Trampu i njegovoj politici. Ne radi se o predsedničkim izborima, pa Tramp ne odlazi iz Bele kuće, ali mu se prostor za političko manevrisanje značajno sužava. Kongres može blokirati zakone, odbijati imenovanje i pokretati istrage. Drugim rečima, predsednik najmoćnije države sveta može i dalje imati Ovalni kabinet, ali više nema politički komfor da se ponaša kao da je njegov privatni posed.
Za BiH je ovo posebno važno. Ne zato što će američka administracija odjednom imati više vremena da se bavi našim političkim prepucavanjem, nego zato što se američka politika prema Balkanu ne može posmatrati odvojeno od unutrašnjih odnosa moći u Vašingtonu. Svaka promena odnosa između Bele kuće i Kongresa može uticati na kontinuitet, prioritet i način sprovođenja američke spoljne politike.
Ali postoji nešto zajedničko svim ovim izbornim pričama. Birači su pokazali da umor od vlasti može postati snažniji od straha koji vlast proizvodi. Da korupcija, bahatost, politička samovolja i beskonačno traženje neprijatelja ipak imaju rok trajanja. Nisam dovoljno stalno govoriti kako bez jednog čovjeka nema države, stabilnosti ili budućnosti. Države su, nažalost po takve političare, preživjele i mnogo važnije ljude od njih.
A gdje smo mi u svemu tome?
Bosna i Hercegovina ima tu neobičnu sposobnost da se raduje tuđim političkim promenama, a da istovremeno uporno odbija da razmisli o sopstvenom. Kod nas se promjene najavljuju kao istorijske, a onda se završe promenom nekoliko ministarskih fotelja. Političari se smjenjuju u zavisnosti od matematičkih kombinacija, a ne od rezultata. Koalicije se raspadaju i sastavljaju uz obrazloženje koja bi i prosječnom knjigovođi bila nejasna. Sve to uz obaveznu izjavu da je stabilnost najvažnija.
Možda je upravo najveća pouka izbora u ovim zemljama: stabilnost nije isto što i nepromenljivost vlasti. Stabilna država je ona u kojoj institucije rade bez obzira na to ko je na vlasti, u kojoj se političari mogu smeniti bez dramatičnih najava propasti sveta iu kojoj građani ne moraju biti zahvalni vlastima što im, posle nekoliko decenija, obećavaju ono što bi trebalo da bude normalno.
Naši političari, međutim, vole da se pozivaju na međunarodne okolnosti kada treba objasniti sopstveni neuspeh, a na suverenitet kada treba preuzeti odgovornost. Kada se promeni vlast u nekoj važnoj prestonici, odmah se traže novi prijatelji, novi zaštitnici i novi politički oslonci. Sve se menja, samo se domaća politička filozofija ne menja: važno je ostati na vlasti, a država će se već nekako snaći.
I zato izbori u Srbiji, Mađarskoj, Izraelu i Americi nisu samo njihove unutrašnje stvari. Oni su podsetnik da politička moć nije večna, da birači ipak imaju poslednju reč i da se čak i najčvršće političke konstrukcije mogu zaljuljati.
Samo bi bilo dobro da tu lekciju jednom naučimo i mi. Jer dok se svet presabira, Bosna i Hercegovina i dalje pokušava da izračuna koliko joj je još mandata potrebno da bi konačno počela da liči na državu.
