Piše: Vladimir Simović, Rupture
Nova strategija Sjedinjenih Država za Zapadni Balkan prevodi region iz političkog projekta u komercijalno-bezbednosni resurs. Aleksandar Vučić u tome vidi priliku za svoje dilove.
Izveštaj Stejt departmenta o politici Sjedinjenih Američkih Država za region Zapadnog Balkana objavljen je u maju. U pitanju je kratak tekst za koji bi se moglo reći da, u skladu sa onim na šta nas je već navikao režim Donalda Trampa, definiše pozicije direktno.
Dokument proglašava kraj jedne epohe. “Vreme izgradnje država (nation-building) predvođeno Sjedinjenim Državama je gotovo”, navodi se već u prvim rečenicama. Politički projekat nekadašnjeg postkonfliktnog starateljstva i navodne demokratizacije sada se prevodi u nešto drugo što bismo mogli nazvati “komercijalno-bezbednosnom transakcijom”.
Ova transakcija je i do sada bila prisutna, samo nikada nije bila ovako jasno potcrtana, bez nakalemljenih elemenata koji služe (ideološkom) opravdavanju. Politika SAD u regionu više nije, kako se to kaže u tekstu, “spasavanje i obnova”, već “stabilnost i uzajamno korisna partnerstva”. Mogli bismo reći da je ono što je bilo prećutkivano, sada konačno izgovoreno, naglas.
Istovremeno, neki do sada veoma zastupljeni elementi koji su bojili odnos SAD i zemalja takozvanog Zapadnog Balkana, vidno nedostaju.
Na sedam stranica strategije za region koji nominalno pretenduje na članstvo u Evropskoj uniji, pristupanje EU se ne pominje nijednom kao američki cilj. Telos koji je tri decenije unazad organizovao regionalnu politiku – “evroatlantske integracije” kao motor reformi – naprosto je izostavljen. Ili makar onaj “evro” deo. Možda i zato što su “atlantske integracije” mahom privedene kraju.
Izostavljeno je i ono što bismo mogli nazvati “vrednosnim rečnikom”. Ljudska prava i demokratija su preskočeni. Da se ne lažemo, ovi aspekti su i do sada olako padali pod točkove ekonomskih interesa. Ali sada su odbačeni i kao nominalna nadogradnja.
Tri nova stuba
Ono što zauzima upražnjeno mesto su tri stuba, međusobno uvezana u funkcionalnu celinu: stabilnost, komercijalna saradnja, i suzbijanje uticaja Rusije i Kine.
Stabilnost je viđena kao preduslov, sredstvo za pacifikaciju terena i ostvarivanje drugih ciljeva. Zagovara se pozitivan odnos sa svim akterima u regionu, a kao mesta moguće disrupcije navedeni su Bosna i Hercegovina i odnos Srbije i Kosova. Rešenja se nalaze u “zajedničkoj ekonomskoj agendi” i “trajnim dogovorima koji su prihvatljivi za sve strane”.
Pravi cilj je “takmičenje za komercijalne interese SAD”. Zemlje Balkana u ovoj jednačini gube svaki privid političkog subjekta i postaju isključivo logistički i resursni input. Doduše, jedan nivo problema je kada se ova optika nameće spolja, a mnogo veći je kada je i sami prihvatite kao sopstvenu. U slučaju SAD, region je viđen primarno kroz prizmu “transportnih koridora”, “prirodnih resursa”, “kvalifikovane radne snage” i potencijalnog tržišta za američki izvoz.
U tom ključu i čitav narativ o suzbijanju “malignog uticaja” Rusije i Kine – koje, prema dokumentu, “koriste nestabilnost” – služi prvenstveno kao strateški alibi. Iako sam tekst može zazvučati i kao odbrana otvorenog tržišta, po sredi je upravo suprotno. Sa jedne strane, u pitanju je stvarna geopolitička konkurencija, a sa druge opravdanje da se tržišni pristup takmaca zameni američkim. Drugim rečima, “stabilnost” nije ime za mir kao ultimativnu vrednost, nego za uslove poslovanja i agresivniji komercijalni prodor Vašingtona.
Vladavina prava, bez prava
S tim u vezi je i jedina kategorija liberalnog starateljstva koja u dokumentu opstaje – vladavina prava. Međutim, njen sadržaj je izvrnut, ako se to uopšte i može reći za nešto što figurira kao prazan označitelj.
Naime, vladavina prava se ne pojavljuje kao odgovornost vlasti građanima, nego kao “predvidljivo, transparentno okruženje u kojem američke kompanije napreduju”. Demokratski sadržaj je uklonjen i zamenjen komercijalnim. “Transparentnost” je stavljena u direktnu vezu sa javnim nabavkama koje “favorizuju američke kompanije”. Dokument dalje govori o jačanju mehanizama za proveru investicija koji bi trebalo da štite infrastrukturu od “stranog predatorskog preuzimanja”, što se može čitati i kao eufemizam za blokiranje kineskog kapitala.
Najistaknutiji posao vezan za američki – i to predsednikov porodični – kapital u regionu slikovito pokazuje o čemu se radi: plan Džareda Kušnera, Trampovog zeta, da beogradski Generalštab pretvori u luksuzni hotel vođen je tajnim ugovorom i pravnim nasiljem kojim je skinuta zaštita sa spomenika kulture, a potom i lex specialis-om kako bi se zaobišli propisi. Povrh svega ide i besplatan zakup na 99 godina.
Isti obrazac, koji podrazumeva direktne dogovore sa vlastima, prekrajanje zakona, izostanak transparentnosti i konkurencije, prati i plan Kušnera da izgradi luksuzni rezort u zaštićenom području albanskog primorja. Ako “transparentno okruženje” u praksi izgleda ovako, onda je jasno da je u pitanju isključivo prohodnost za američki kapital, a ne odgovornost prema građanima.
Drugim rečima, od periferije se očekuje da servisira interese američkih kompanija i kupuje američke izvozne proizvode i usluge. U dokumentu Stejt departmenta se ističe potreba da se vojske u regionu modernizuju i dostignu izdvajanja od 5% BDP-a. U kupovinu čijeg naoružanja ovaj novac treba da se slije nije teško predvideti.
Izvoz bezbednosnog rada i novi monopoli
Periferija je tu i da, po potrebi, popunjava praznine. Albanija, Bosna i Hercegovina i Kosovo šalju ljudstvo u Međunarodne stabilizacione snage za Gazu. “Prelaz iz korisnika u pružaoca bezbednosti”, kako to dokument formuliše, materijalizuje se doslovno.
Edi Rama i Vjosa Osmani kao deo Odbora za mir Donalda Trampa, foto: World Economic Forum, Flickr.com
Te vojne snage pritom nisu plavi šlemovi Ujedinjenih nacija, nego struktura pod direktnom američkom komandom i ličnim predsedavanjem predsednika SAD, raspoređena iza izraelskih linija. Vojska sa Balkana u ovoj transakciji, kojom lokalne vlasti kupuju poverenje Vašingtona, postaje deo konteksta koji je duboko sporan, pošto je više UN tela okarakterisalo izraelsko delovanje kao genocid. Transformacija iz “korisnika u pružaoca bezbednosti” zapravo znači autsorsing prljavog posla za potrebe centra.
Doktrina koju definiše Izveštaj možda se i najjasnije vidi na polju energetike. Zavisnost regiona od ruskih energenata definisana je kao “strateška ranjivost”. I dok SAD uvode sankcije NIS-u zbog ruskog vlasništva, sa Srbijom potpisuju Sporazum o strateškoj saradnji u energetici.
Ministar inostranih poslova Republike Srbije, Marko Đurić, ovaj dokument je opisao kao nešto što će “olakšati zelenu tranziciju u Srbiji” i omogućiti “bolji pristup čistoj energiji”. Sa druge strane, za SAD je u pitanju međudržavni sporazum koji omogućava američkim kompanijama da se efektivnije uključe u strateške projekte u Srbiji, ciljajući istiskivanje geopolitičkih protivnika. Vašington region vidi kao mesto na kojem može da plasira svoj tečni naftni gas, nuklearnu tehnologiju u vidu malih modularnih reaktora i infrastrukturu za obnovljive izvore energije. To se komunicira kao alternativa ruskom monopolu i diverzifikacija.
Ovde treba biti precizan: diverzifikacija stvarno može da smanji monopolsku polugu jednog dobavljača. Ali kada se ta diverzifikacija prodaje kao suverenitet i otpornost, vredi pokazati inverziju. Sam dokument jasno ističe da je cilj “eliminisanje nesigurnog ruskog gasa u regionu” uz istovremeno “jačanje pristupa tržištu za SAD”. Drugim rečima, zamena jednog snabdevačkog lanca drugim i uspostavljanje novog tehnološkog i resursnog monopola, sada u američkim rukama.
Pristanak
Doktrina SAD ima i drugu stranu – pristanak. Lokalni kompradori na ovakvu stratešku postavku odgovaraju sa entuzijazmom. Gotovo u isto vreme kada je javnosti predstavljen izveštaj Stejt departmenta, Fox News je objavio autorski članak Aleksandra Vučića.
Dva teksta, dve strane iste medalje. “Drugi traže milostinju, mi hoćemo dilove”, poručuje Vučić. Ono što je Vašington video kao input, Beograd ovde sam reklamira kao komparativnu prednost. Iako je Vučićev narativ uvijen u suverenističko ruho, dodvoravanje Trampu doseže nivo degutantnosti, a politička subjektivizacija ostaje samo puka značka izgubljena u moru reči koje poručuju samo jedno – rasprodaja.
Vučić se nudi tako što reklamira podređenu funkciju Srbije kao prednost: druge po veličini iskoristive rezerve litijuma na kontinentu, “vitalne za zapadnu industrijsku nezavisnost”, koridore, pouzdani lanci snabdevanja, “političku stabilnost” i vladu okrenutu “izvršavanju umesto ideologiji”.
Donald Tramp, Aleksandar Vučić, Avdulah Hoti, foto: Trump White House Archived, Flickr.com
Predsednik je iskusan da se svakom centru obrati njegovim rečnikom: Vašingtonu jezikom “dilova” i prkosa Briselu, Briselu jezikom evropskog puta i reformi, Moskvi i Pekingu jezikom bratstva i “čeličnog prijateljstva”. Isti litijum koji Trampu nudi kao sirovinu “vitalnu za zapadnu industrijsku nezavisnost”, Briselu prodaje kao temelj evropske strateške autonomije. Jedan resurs, više patrona, svakom rečeno da je ključno baš za njegovu nezavisnost. “Suverenitet” koji Vučić proklamuje zapravo je sloboda da istovremeno bude svačiji input.
Nominalni antiimperijalizam
Suština te svestranosti je da nijedna reč ne obavezuje. Vučić je ranije otvoreno podržavao Nikolasa Madura, dičio se navodnom antihegemonijskom solidarnošću i gradio domaću sliku nesvrstanog državnika koji poštuje međunarodno pravo. Sada ne progovara ni reč o činu kidnapovanja venecuelanskog predsednika od strane SAD. Registar se menja s patronom, a lojalnost nije načelo nego pozicija, podložna reviziji čim cena poraste. Kada se izabere poslovanje po vašingtonskim pravilima, antiimperijalizam se ostavlja ispred vrata kako ne bi pokvario “dilove” i narušio ulogu pouzdanog partnera.
I tu se krug zatvara. Izveštaj Stejt departmenta reklasifikuje region u puki resurs, a lokalni vlastodržac tome ne pruža otpor, već se nadovezuje, nudi se kao pouzdaniji, jeftiniji i manje zahtevan input nego ijedan konkurent. Gola transakcija pronašla je svog dobrovoljnog partnera.
Reklasifikacija je, na svoj način, poštenija od okvira koji menja. Ali zamena moralizovane podređenosti golom ne otvara izlaz – štaviše. Iako može delovati da čisto transakcioni odnos malim državama pruža veći manevarski prostor, on, u stvari, region dublje zaključava u podređenu, čisto resursnu funkciju.
Neizgovorena domaća cena ove transakcije koju Vučić nudi jeste brutalno potiskivanje bilo kakvog vida unutrašnjeg osporavanja. Uostalom, on ne nudi ništa svoje. Ono što prodaje zapravo je odustajanje od svakog horizonta izvan upotrebljivosti, pristanak da budućnost regiona više ne bude pitanje šta želimo da postanemo, nego kome ćemo i po kojoj ceni biti od koristi. Vučiću, ali i drugim političkim liderima u regionu, to ne pada teško.
