Može li studentski pokret da spoji lijevo i desno
U poslednje vreme neretko se u javnosti pojavljuju kritike studentskom pokretu kako vremenom postaje “ideološki obojen”, bilo da je to povezano sa govornicima na protestu, kandidatima na studentskoj listi (koji nisu ni poznati javnosti) ili bilo koje druge studentske inicijative. Zanimljivo je da te primedbe možemo čuti sa obe strane političkog kompasa, pri čemu se narativ oko studenata, idući u ekstrem, kreira tako da se predstavljaju ili kao opasni komunisti ili kao zadrti i regresivni nacionalisti.
Potpuno je normalno da se studentskom pokretu, kao trenutno najvećem društvenom pokretu u zemlji, premerava svaki korak i svaka izgovorena reč. Da studenti nisu bili obazrivi u svom nastupu i usvajali konstruktivne kritike, jedinstvo kakvo trenutno postoji ne bi bilo moguće.
Međutim, dok su kritičko razmišljanje i dobronamerne kritike i više nego poželjne, zlonamerni komentari i površne analize mogu u određenoj meri naškoditi celom pokretu. Da bismo utvrdili kako podele utiču na naš bunt, potrebno je da detaljnije sagledamo prirodu pokreta koji su pokrenuli studenti i njegove buduće ciljeve.
KAKO SMO DOŠLI DO IZBORA?
Studenti su u borbu pre osam meseci krenuli sa vizijom o ispunjenju svoja četiri zahteva, koja su postavili kao odgovor na pad nadstrešnice u Novom Sadu i splet događaja koji su nakon 1. novembra usledili. Iako specifični, ti zahtevi simbolišu smisao studentske borbe – slobodne i nezavisne institucije, vladavinu prava, borbu protiv korupcije i sve ostale tekovine zdravog i pravednog demokratskog društva.
Ipak, vremenom se pokazalo, iako se dalo naslutiti, da bi ispunjenje studentskih zahteva od strane ovog režima bilo i njegovo samouništavanje. Svesni toga, studenti su 5. maja zatražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, kako bi na institucionalan način promenili trenutnu vlast i na taj način krenuli u oslobađanje institucija koje su potpuno podređene vladajućoj strukturi. Pobeda na izborima predstavlja neophodan predkorak ispunjenju studentskih zahteva i prvu fazu u oslobađanju od trenutnog režima i svega što smo od njega nasledili. Ukratko, bez promene trenutne vlasti nema ispunjenja zahteva, a kamoli promene sistema.
UJEDINJENIM SNAGAMA DO PROMENE VLASTI
Međutim, kako bi došlo do smene ove nedemokratske vlasti, čiji je uticaj vremenom postao preovlađujući u svakom segmentu našeg društva, kao jedna od neizostavnih komponenti javlja se jedinstvo uprkos ideološkim razlikama. Kroz istoriju se često pokazivalo da je borba protiv autoritarnih režima uspevala tek onda kada su se oko zajedničkog neprijatelja ujedinile sve snage, ne dozvoljavajući ličnim razlikama primat nad opštim interesom.
Studentski pokret je upravo to i uradio. Iako su studenti, kao i ostatak društva, veoma heterogena skupina pojedinaca, različitih ideja, karakteristika i vizija, uspeli su da te razlike ostave po strani i postignu jedinstvo oko temelja na kojima se naše društvo mora izgraditi i koje je oličeno u studentskim zahtevima. Došli smo u sitaciju gde studenti različitih pogleda dele zajednički cilj, pa čak i na tom jedinstvu izgrađuju novi identitet.
Ovaj talas ujedinjenja se najpre odvio unutar studentskog tela, a zatim i šire, mobilišući veliki broj građana i omogućavajući da bunt preraste iz studentskog u opštenarodni. Nivo podele se drastično smanjio, pa na protestima možemo zateći i studente i profesore, mlade i stare, pa čak i levičare i desničare. Čini se da su prvi put nakon dugo vremena sve različitosti stale jedna uz drugu, deleći zajedničku viziju o društvu u kom žele da žive.
Tvrdnja da studenti počinju da naginju ka jednoj ili drugoj strani tačna je samo ako poslednjih osam meseci gledamo kao zbir pojedinačnih nastupa, a ne kao celokupnu temu i smisao protesta, te se u tom slučaju dolazi do pogrešnog zaključka. Stavljajući fokus samo na određene studentske inicijative, iz vida se ispušta veliki broj tema na koje su studenti skrenuli pažnju. Kroz razne akcije studenti su naglašavali na razne probleme koji nisu direktno povezani sa studentskim zahtevima. Eksploatacija litijuma, radnička pitanja, stanje u nauci i prosveti su u toj meri i zastupljenije u nastupima studenata, ali su odvukli mnogo manje pažnje od, na primer, pitanja nacionalnog identiteta i Vidovdanskog protesta.
Iako važnost svih ovih tema zavisi od ličnih preferenci i iskustava, studenti su svakom problemu prišli sa puno pažnje i razumevanja, imajući u vidu da građani Srbije, šta god njihova ideologija bila, imaju pregršt briga i problema za koje smatraju da ova vlast ne rešava u interesu građana. Slušanje i napor da se razumemo dobili su primat nad isključivošću i podelom. Svesni da se oko nekih pitanja ne slažemo, poput toga da li je Srbiji mesto na Zapadu ili na Istoku, studenti su odlučili da jedinstvo postignu oko onih stvari koje su nam svima u zajedničkom interesu, a to je oslobađanje društva – bez kog nećemo uspeti da rešimo nijedno drugo pitanje
PROSTOR ZA RAZLIKE
Ako bolje pogledamo, nama podela, kako je zamišljena u demokratskom društvu, nije ni dozvoljena. Sloboda mišljenja, a da ne prođete kroz toplog zeca, praktično i ne postoji, dok su predviđeni kanali za razmenu ideja, kao što su slobodni mediji, oduzeti i podređeni partijskom interesu.
Sistemskim naporima u poslednjih 30 godina običan građanin doveden je u položaj gde samo na pomen njemu drugačijih stavova oseća nelagodu i dobija želju za konfliktom. Ovakvo stanje se veoma negativno odrazilo na našu demokratsku kulturu i kulturu negovanja dijaloga. Veštačka podela uvukla nam se (ili nam je uvučena) pod kožu do te mere da su konstruktivna rešenja nedostižna, dijalog nemoguć, a sve u cilju održavanja elita koje su u datom trenutku na vlasti.
Iako je sukob mišljenja potpuno normalan, štaviše i poželjan u svakom demokratskom društvu, činjenica je da mi u takvom okruženju ne živimo. Jedina podela koja je trenutno bitna i koja proizvodi ozbiljne efekte jeste ona između pojedinaca koji poseduju moć i onih koji zarad njihove moći ispaštaju. Ako želimo da realnu promenu postavimo kao cilj, onda je glavni uslov za ispunjenje tog cilja jedinstvo uprkos razlikama i insistiranje na osnovama demokratskog društva- slobodnim institucijama, vladavini prava, slobodnim medijima i borbi protiv korupcije.
Posebno sada, kada represija od strane odlazećeg režima postaje sve intenzivnija, napor da se dosadašnji stav isključivosti zameni onim inkluzivnijim čini se i više nego neophodnim. U suprotnom, drugoj strani se nepotrebno daje dodatno vreme i energija za obračunavanje sa političkim protivnicima, čiji broj raste iz dana u dan.
Ovo ne znači da moramo slepo da pratimo sve što nam se servira, već da napred idemo sa svešću za šta se borimo, protiv koga se borimo i šta će se desiti ako u toj borbi popustimo. Kada tu opasnost otklonimo i ovu vlast promenimo, imaćemo prostora za konstruktivan dijalog između svih strana. Do tada, svaka nepotrebna podela ovaj put može otežati. Na svu sreću, nastavak borbe je isključivo na nama i mi odlučujemo da li je naglašavanje podela, umesto jedinstva, u ovom trenutku vredno kasnijeg uspeha.
