Tri moguća scenarija političkog raspleta. Najduži i najmasovniji protesti su kao rat iscrpljivanjem, u kome obe strane čekaju da ona druga odustane. Ako ne pristane na prevremene izbore, režim može samo da značajno pojača represiju, jer njeno postepeno povećanje nije dalo rezultate. A šta god da uradi, to će uticati na dva ključna stuba privrednog rasta
Srbija u septembru ulazi u deseti mesec protesta koji, u postkomunističkom periodu dugom 35 godina, predstavljaju ne samo najveće okupljanje po broju učesnika, već i najduže po trajanju. Od septembra se može očekivati njihovo intenziviranje. Budući da su dosadašnji protesti već dali izvesne rezultate, protestanti imaju snažan motiv da nastave istim tempom u nadi da će nastavak doneti još opipljivih posledica.
Protest se najbolje može razumeti kao rat iscrpljivanjem (war of attrition), model iz teorije igara u kome obe strane čekaju da ona druga odustane, odnosno prihvati njene zahteve. U ovom slučaju, režim čeka da se studenti i građani umore od protesta i obustave ih, dok studenti i građani čekaju da režim pristane na prevremene izbore. Pobedu odnosi onaj čija je cena čekanja niža (costly waiting).
Trenutno izgleda da demonstranti, naročito studenti, imaju nižu cenu čekanja, dok režim, u pokušaju da posle 28. juna postepenim povećanjem represije poveća tu cenu, ne uspeva da ostvari željeni rezultat. Pošto postepeno povećanje represije nije dalo rezultate, režim je sada suočen sa dve mogućnosti: Scenario A – značajnije povećanje represije i Scenario B – raspisivanje prevremenih izbora.
Od hibridnog do autokratskog režima i ukidanja izbora
Scenario A ima dve podvarijante: u varijanti A1 režim se brzo konsoliduje i uklanja građane sa ulica, dok u varijanti A2 građani pružaju ozbiljan otpor, što dovodi do daljeg haosa i nereda. U obe varijante podrazumevaju se prekomerna upotreba sile, masovna hapšenja, oštrije sudske presude, zabrane okupljanja, policijska brutalnost (uključujući učešće paramilitarnih i neformalnih grupa nasilnika), kao i ubistva i mučenje u zatvorima.
U povoljnijem ishodu za vlast (A1), građani bi se brzo povukli pred nasiljem, a režim bi se brzo konsolidovao. Takav scenario je već viđen u Iranu 2019, Belorusiji 2020, Kazahstanu 2022. ili Rusiji 2021. U nepovoljnijem (A2), otpor bi bio podjednako žestok, što bi dovelo do još većeg haosa na ulicama i blokiranja normalnog života.
Obe varijante podrazumevaju nastavak postojećeg nivoa korupcije, budući da bi izostanak institucionalnih promena i dalje omogućavao netransparentno donošenje odluka i zloupotrebu javnih resursa, na kojima ovakav režim može da se održi. Takođe, obe varijante podrazumevaju promenu političkog sistema: izbori će biti ukinuti, a režim će postati autoritarni, a ne više hibridni.
Vlast je do sada izbegavala prevremene izbore jer je svesna pada popularnosti
Scenario B podrazumeva prevremene izbore. Do sada ih je vlast izbegavala, svesna pada popularnosti, naročito od početka godine kada su svi fakulteti stupili u blokadu, a posebno od 15. marta, kada se u Beogradu okupilo više stotina hiljada ljudi. Ipak, ako pojačana represija iz scenarija A ne donese rezultate, izbori ostaju jedina preostala opcija.
Prevremeni izbori bi okončali protest, koji bi se pretvorio u izbornu kampanju, što bi vlasti omogućilo da krizu institucionalizuje i, eventualno, kontroliše. Takav potez, međutim, nosio bi element kocke — oslonac na manipulaciju izbornim uslovima kako bi se, uprkos nepopularnosti, zadržala vlast. Ako režimu ovo ne pođe za rukom, Scenario B bi najverovatnije završio promenom vlasti, što podrazumeva sasvim drugačiju političku i ekonomsku dinamiku u 2026. i 2027, kada se izabere nova vlada u kojoj neće biti Srpske napredne stranke.
Ovi scenariji nisu međusobno isključivi, već se mogu nadovezivati jedan na drugi. Na primer, Scenario A2 (spirala nasilja) može biti uvod u Scenario B, u kojem vlast, iscrpljena sukobima, raspisuje prevremene izbore, ili u Scenario A1, gde nakon perioda haosa dolazi do brze konsolidacije režima. Moguće je i da se posle A1 ponovo desi eskalacija nalik na A2, pa zatim prelazak na Scenario B. Takve kombinacije ukazuju da politička dinamika može biti promenljiva i višefazna, što dodatno komplikuje celu stvar.
Ekonomske posledice političke krize kroz prizmu MMF-a i rejting agencija
Kakav ovo uticaj može da ima na privredne aktivnosti u Srbiji, pogotovo na ekonomsku politiku, privredni rast i ključne makroekonomske pokazatelje? Politička nestabilnost već je oslabila poverenje potrošača i investitora, usporila privredni rast, smanjila priliv stranih direktnih investicija i dovela do povećanja deficita tekućeg računa. Međunarodne kreditne rejting agencije i Međunarodni monetarni fond (MMF) u svojim nedavnim izveštajima daju pozitivnu ekonomsku sliku Srbije za 2026. i 2027.
Agencija Fič je 25. jula objavila izveštaj u kome kaže da je Srbija trebalo da dobije rejting BBB–, što znači ulazak u investicioni rang. Međutim, zbog političke nestabilnosti u zemlji – naročito zbog višemesečnih protesta, polarizacije društva i neizvesnosti oko vanrednih izbora – Fič je odlučio da primeni tzv. kvalitativno umanjenje rejtinga za jedan stepen, što je dovelo do toga da se konačni rejting zadrži na nivou BB+, ispod investicionog ranga.
Izveštaj pretpostavlja da protesti imaju negativni uticaj na 2025, ali ne i naredne dve godine. Kada daje projekcije za 2026. i 2027, izveštaj iznosi pozitivna predviđanja, ističući da aktivnosti povezane sa projektom Ekspo 2027 napreduju u skladu sa planiranim rokovima, te da će javne i privatne investicije doprineti rastu od 3,7 odsto u 2026. i 4,2 odsto u 2027.
Na sličan način ekonomske performanse i izglede za 2026. i 2027. procenjuje i MMF u julskom izveštaju. MMF eksplicitno prepoznaje trenutni politički rizik, navodeći da bi produženi protesti tokom 2025. mogli da oslabe poverenje potrošača, investitora i stranih ulagača. Otuda je MMF projekciju rasta za ovu godinu smanjio na tri odsto. Uprkos tome, MMF zaključuje da će se javni investicioni ciklus, uključujući projekte povezane sa Ekspom 2027, odvijati prema planu, što bi, uz rast kapaciteta u prerađivačkoj industriji i turizmu, ubrzalo privredni rast na četiri odsto u 2026. i 4,5 odsto u 2027. Bez ikakve analize, MMF-ov izveštaj implicitno pretpostavlja da će se protesti ugasiti do kraja 2025, te da će se diskreciona javna potrošnja nastaviti, što će povoljno uticati na privredni rast u naredne dve godine.
Korupcija kao sastavni deo ekonomske politike
Iako oba izveštaja prepoznaju korupciju kao sastavni deo ekonomske politike, oni je više tretiraju kao strukturni problem, tj. kao latentni rizik, a ne kao aktivni makroekonomski faktor u naredne dve-tri godine. Dok god traje snažan priliv stranih investicija, kapitalni projekti napreduju, a fiskalni pokazatelji ostaju pod kontrolom, korupcija se u njihovim analizama ne javlja kao centralno pitanje, već pre kao usputna napomena.
Kako vidimo, izveštaji rejting agencija i MMF-a negativne efekte političke krize uglavnom ograničavaju na 2025. i u projekcijama za 2026. i 2027. polaze od „normalizacije“ situacije u kojima nema protesta. Za razliku od takvih projekcija, polazna tačka ove analize je suprotna – nije realno očekivati normalizaciju. Politička kriza neće iščeznuti do kraja 2025, već će se preliti i na 2026. i 2027.
Polazeći od trenutne ekonomske politike, koja se dominantno oslanja na strane investicije i diskrecionu javnu potrošnju, razmatramo kako tri politička scenarija mogu da utiču na ekonomsku politiku, javnu potrošnju (kapitalne projekte), priliv stranih investicija, devizne rezerve, kurs, deficit tekućeg računa i javni dug, lakoću zaduživanja preko evroobveznica, uz fokus na „cenu“ korupcije.
Ključni pokretači privrednog rasta u Srbiji od sredine prošle decenije bile su snažne strane direktne investicije (SDI) i diskreciona javna potrošnja (visoka javna ulaganja u kapitalne projekte). Od 2015. SDI su došle do nivoa od oko pet odsto BDP-a ili približno četiri milijarde evra godišnje i time su u potpunosti pokrivale deficit tekućeg računa. Istovremeno, javni rashodi za kapitalne projekte više su nego udvostručeni, dostižući oko sedam odsto BDP-a u 2023, predvođeni velikim infrastrukturnim i energetskim projektima i pripremama za Ekspo 2027.
Ovakav priliv SDI smanjuje pritisak na devizne rezerve, jer se spoljni deficit pokriva iz stabilnog izvora. Time se održava stabilan devizni kurs i smanjuje potreba za većim zaduživanjem. Istovremeno, visoka javna ulaganja podstiču rast i šalju pozitivnu sliku investitorima da mogu da nastave da ulažu, jer i država nastavlja da ulaže. Kada domaći prihodi nisu dovoljni, država pribegava zaduživanju na međunarodnom tržištu, uključujući emisije evroobveznica. Dokle god rast ostaje snažan, ovakav model drži javni dug i budžetski deficit pod kontrolom.
Međutim, ako se priliv SDI ili javna (kapitalna) potrošnja uspori, ovaj model propada, jer oba ova stuba deluju zajedno u održavanju spoljne i fiskalne ravnoteže. Gubitak bilo kog od njih brzo bi otvorio pritiske na devizne rezerve, kurs, budžetski deficit i javni dug, pretvarajući sadašnju stabilnost u slabost.
Kako će, dakle, u 2026. i 2027. pomenuta tri scenarija uticati na ekonomsku politiku, pokretače rasta i čitav niz indikatora (devizne rezerve, kurs, deficit tekućeg računa, javni dug), koji su sada povoljni?
Zašto se ni vlastima na dugi rok ne isplati širenje spirale nasilja
Scenario A1 podrazumeva brzu konsolidaciju posle značajnog povećanja represije. Ovo je zapravo jedini scenario koji bi odgovarao onome što piše u izveštajima Fiča i MMF-a za 2026. i 2027. Tržišta bi reagovala kratkim skokom premije rizika, posle čega bi usledilo smirivanje. Prinosi na evroobveznice bi porasli sa prvim vestima nasilja, ali bi se vratili na prethodni nivo ako bi se protesti ugasili do kraja 2025, a svakodnevni život se normalizovao. Čvršća politička kontrola bi posle izvesnog vremena omogućila da se nastavi sa diskrecionom javnom potrošnjom i kapitalnim projektima. Ekonomska stabilnost bi se vratila tamo gde je bila na kraju 2024.
Scenario A2, koji podrazumeva spiralu nasilja, nosi znatno veći makroekonomski rizik u 2026. Diskreciona javna potrošnja za kapitalne projekte bi bila usporena ili preusmerena na kupovinu socijalnog mira. Rast bi izostao zbog zaustavljenih kapitalnih projekata. Priliv stranih investicija bi usporio dok se situacija ne sredi. To bi otežalo finansiranje deficita na tekućem računu, što bi – ako se ne nadoknadi drugim izvorima – izvršilo dodatni pritisak na devizne rezerve, a možda i na politiku fiksnog kursa.
Pošto je neizvesno koliko bi dugo ovaj scenario mogao da traje, investitori bi počeli da prodaju evroobveznice ispod nominalne cene, a prinosi bi porasli i zadržali se na višem nivou, što bi poskupelo zaduživanje. Javni dug će morati da se uveća i to pod nepovoljnim uslovima.
Šta se može očekivati ako na izborima pobedi studentska lista
Scenario B podrazumeva prevremene izbore i povratak u institucije. Tržišta bi pozdravila institucionalno rešenje. Međutim, izgledi ovog scenarija zavise od izbornog pobednika i njegovog ekonomskog programa.
U ovom scenariju bi najpre sigurno došlo do eksplozije javne potrošnje zbog izborne kampanje. To se već moglo videti na lokalnim izborima u Zaječaru i Kosjeriću u junu 2025, gde je na mikronivou zabeleženo obilno trošenje javnih sredstava da bi se kupili glasovi. Ovo bi bio negativan, ali kratkoročni efekat na makroekonomske pokazatelje. Ako SNS posle izbora ostane na vlasti – ekonomski model bi se nastavio do 2027, kao u Scenariju A1. Ukoliko bi pak pobedila studentska lista (sa opozicijom ili bez nje), najveća promena bi se sastojala u radikalnom smanjenju korupcije, ali bi najveća nepoznanica bila buduća ekonomska politika. Neizvesnost se najviše odnosi na sudbinu velikih kapitalnih projekata.
Recimo, ako postvučićevska vlada zaustavi Ekspo 2027, to ne bi imalo uticaj samo na javnu potrošnju, već i na strane direktne investicije, koje bi se dodatno usporile, jer je deo njihovog priliva vezan upravo za Ekspo projekte. Ostali makroekonomski indikatori bi se privremeno ponašali kao u Scenariju A2, ali na mnogo benevolentnijem nivou.
No, ova promena ima svoje pozitivne strane, jer ako se zaustave ovakvi kapitalni projekti, zaustavlja se i korupcija. Od buduće vlade svakako bi se moglo očekivati jačanje institucija i smanjenje korupcije, što bi dugoročno moglo da poveća poverenje investitora, unapredi efikasnost javne potrošnje i stvori održivije osnove za rast. Ovo bi zapravo bila suštinska promena ekonomske politike. Njome bi se smanjila skrivena cena sadašnjeg modela rasta, jer visoka diskreciona javna potrošnja u velikoj meri proizlazi iz korupcionih troškova ugrađenih u kapitalne projekte. Nova ekonomska politika, iako isprva možda sa manjim obimom javnih investicija, da bi fiskalno održivija i oslobođena dodatnog tereta koji korupcija nameće budžetu.
