„Vruća jesen“ stigla u avgustu. Bilo koji oblik pravno jasnog pokušaja izlaska iz krize na konstruktivan način, kroz raspisivanje izbora, ili čvrstom rukom kroz uvođenje vanrednog stanja, vlastima je sada još manje prihvatljiv nego pre izbijanja aktuelnog talasa nasilja
Šta stoji iza najave Aleksandra Vučića da će se država „povući“ i neće reagovati na pobunu koja traje, te da ćemo, posle pauze od tri-četiri, odnosno šest-sedam dana, videti „svu odlučnost Srbije“ i korišćenje „svega što je na raspolaganju“?
Da li vlast traži način da pojača redove iznurene policije novim snagama, pokupljenim odakle god? Ili sprema neki lex specialis da pravno pokrije jačanje represije, kroz, recimo, kriminalizaciju svakog otpora, ubijanje medija koje ne kontroliše, kontrolu društvenih mreža?
A možda je ta dilema, suštinski, nevažna jer je prilično očigledno da ono što sledi jeste jačanje represije. Na to ukazuje i Vučićevo obraćanje od ponedeljka uveče, kojim je praktično demantovao tvrdnju o „povlačenju“ datu samo dan ranije: ispred razbijenih, prethodno iseljenih prostorija SNS-a na beogradskoj opštini Palilula, do kojih je stigao u neobično kratkom roku posle incidenta, poručio je da će demonstrante „goniti brže, jače i više“ i „osloboditi našu zemlju od terora i zla“.
Ionako teško podnošljivu atmosferu predsednik je prethodno dodatno naelektrisao i tvrdnjom da je „pitanje dana kada će nekog da ubiju“, što mnogima nije zvučalo samo kao upozorenje na moguće posledice uličnih nereda. Teško je bilo ne setiti se da je, uoči 15. marta i upotrebe zvučnog oružja, upravo Vučić najavljivao da će toga dana „svirati kraj protestima“, te da je, uoči skupa 28. juna precizno najavio kada će započeti obračuni na ulicama.
Strahom protiv bunta
Zato je, u radikalnoj varijanti, njegova više puta ponovljena tvrdnja o ubistvu koje sledi na društvenim mrežama tumačena kao „najava plana“, uz spekulacije o tome „ko bi iz redova vlasti mogao biti žrtvovan“. Blaža varijanta podrazumevala je samo uverenje da je reč o pokušaju širenja straha, kako bi se bunt zaustavio pre povratka ljudi sa odmora i očekivanog dodatnog omasovljenja.
Malo šta drugo osim da ide na zaoštravanje i (neizvestan) pokušaj gušenja pobune strahom Vučiću i stoji na raspolaganju nakon niza pogrešnih odluka i propuštanja šansi za konstruktivno rešenje. Ušavši u otvoreni rat sa velikim delom društva, prinuđen je da se obraća isključivo svom biračkom telu, kako bi ga sačuvao – a ono od njega očekuje pokazivanje snage. I to će, sva je prilika, nastaviti da radi, čak i ako je reč samo o predstavi iza koje nema ničeg.
Na sopstvenu „žrtvu“ u vidu povlačenja nije spreman, a bilo koji oblik pravno jasnog pokušaja izlaska iz krize – na konstruktivan način, kroz raspisivanje izbora, ili čvrstom rukom kroz uvođenje vanrednog stanja – sada mu je još manje prihvatljiv nego pre izbijanja aktuelnog talasa nasilja, započetog koordinisanim akcijama policije i huliganskih grupa na protestima u Vrbasu i Bačkoj Palanci 12. avgusta.
Sam je, uostalom, rekao da vanredno stanje neće uvoditi, jer je „procedura komplikovana“, a i „postoje druge mere za obezbeđenje ustavnog reda i poretka države“. Druge razloge nije pominjao – recimo, činjenicu da sada nema pandemije kao izgovora za kršenje pravne procedure, kada je vanredno stanje uvodio 2020. A to znači da bi se za uvođenje vanrednog stanja morala sazvati sednica Skupštine, sa svim rizicima koje bi sada nosilo davanje prava opozicionim predstavnicima građana da nešto progovore. I sve to, verovatno, uz očekivanu podršku koja bi im za takva nastojanja mogla stići sa ulice – čak i uprkos barikadama postavljenim oko zgrade, sa verovatnim ciljem „odbrane“ hrabrog predsednika iz komšiluka.
Nije Vučić pomenuo ni pitanje ko bi, uopšte, u postojećim uslovima, poštovao eventualno vanredno stanje, baš kao što nije javno promislio o drugim posledicama koje bi takvu odluku sledile – od sudbine projekta Ekspo, preko kreditnog rejtinga zemlje, do raznih drugih neprijatnosti na polju ekonomije. A naročito nije govorio o besmislenosti poteza koji svakako ne bi suzbio krizu, jer jasno da bi bes nezadovoljnih građana samo porastao.
I pešadija u problemu
Ključni je, međutim, problem što i izbori sada izgledaju kao sve manje moguća opcija. Osim što je glavni operativac stranke Darko Glišić još u fazi oporavka od pretrpljenog moždanog udara, nema za naprednjake dobrih vesti ni iz nižih stranačkih ešalona. O stanju u kome se nalaze rečito, na primer, govori snimak pomoćnika predsednika opštine Čačak koji od razjarenih građana beži preko krova. U takvim okolnostima, standardna praksa obezbeđivanja sigurnih glasova, preko stranačke pešadije koja odlazi na vrata građanima, deluje vrlo izazovno. I to ne samo u najviše ranjenom Novom Sadu, ili trenutno policijskom brutalnošću posebno uvređenom Valjevu.
Koliko je to ozbiljan problem za SNS pokazalo se u nedelju na izborima za mesne zajednice u Sremskoj Mitrovici. Stranka koja se do sada svim sredstvima i sasvim uspešno, borila za svaku mesnu zajednicu u Srbiji, koja je znala da pobede na tom izbornom nivou proslavlja koncertom Ace Lukasa, sada je došla u situaciju da bude gubitnik gde god se pojavio nezavisni kandidat.
Osim što nije lako zamisliti održavanje izbora u ovoliko zapaljivoj atmosferi, jasno je da se ni na taj, u normalnim okolnostima najdemokratskiji način, Srbija sada ne bi vratila sa ivice ponora na kome se klati: ko god da pobedi, odnosno, čija god pobeda da se saopšti, druga strana u to ne bi verovala i haos bi se nastavio.
Nema više nikog, izvan naprednjačkog čvrstog biračkog tela, ko bi se mogao „upecati“ na mamce za čije postavljanje je zadužena Ana Brnabić – od ponovnog izvlačenja ponude referenduma, do tvrdnji da je nadstrešnica novosadske železničke stanice pala zbog diverzije. Priča o pravoj suštini naprednjačke vlasti i posledicama njenog delovanja odjednom se proširila zapadnim medijima, kroz udarne televizijske vesti i komentare uredničkih kolegijuma najuticajnijih novina. I ne kritikuje se u njima samo Vučićeva vlast, već i pasivan odnos zapadnih država, zainteresovanih samo za finansijsku korist od srpskog autokrate.
Vučićevo „predskazanje“
Sve to još nije najava drugačijeg odnosa prema srpskoj krizi, nekog jasnog pritiska i ponude medijacije, ali jeste uticaj na javno mnjenje o kome političari demokratskih zemalja i te kako vode računa. I jeste razlog za razmišljanje o mogućoj zainteresovanosti zapadnih zemalja da ponude neku vrstu pomoći, po mogućstvu pre ozbiljnijeg prolivanja krvi, koja srpskim ulicama već teče
Problem je, međutim, što se ne vidi jasno ko je druga strana u sukobu, odnosno, ko bi, u ime pobunjenih građana, mogao da pregovara – i to ne samo sa Zapadom, u slučaju da uopšte ponudi takvu vrstu usluga, već i sa uplašenim delovima režima, pod uslovom da nisu okrvavili ruke. Odnosno, pre svega sa njima, sa ciljem da se, ako je ikako moguće, predupredi prevelika tragedija u koju sve brže tonemo. Vrh vlasti već je pokazao da se takve mogućnosti plaši, iskazujući nepoverenje i potrebu za dodatnim stezanjem, pre svega u pravosuđu i policiji.
Naznake ideja o traženju rešenja koje ne podrazumeva samo neizvesno čekanje na raspisivanje izbora pod postojećim uslovima, uz mnogo izvesnije zaoštravanje sukoba sa tragičnim ishodom, već su se pomolile, mada u dosta nejasnom obliku. I odmah su naišle na besnu reakciju, pre svega nekih studentskih profila na društvenim mrežama, ali i šire pobunjene javnosti, željne pravde, nespremne na kompromis.
Događaji se zgušnjavaju: najavljivana vruća jesen stigla je pre polovine avgusta. Radar odlazi u štampu u utorak, a u četvrtak, kad će se pojaviti na kioscima, pejzaž može izgledati drugačije, jer svaka noć nosi opasnost od tragedije sa prelomnim dejstvom na budućnost. Razuma nema, ima najave naprednjačkih kontramitinga. Raste opasnost od ostvarenja Vučićevog „predskazanja“ o gubljenju glava, a strana koju kontroliše njegovom izjavom unapred je amnestirana od odgovornosti.
